Sve je pusto i sjetno
kud god se okrenem...
fali ono nešto
da od smijeha odvrnem!
Čujem tišinu u njima,
doziva me kroz pogled...
dal' išta tu ima,
jel mi potreban dvogled?
Nasmijat ću se glasno usred ničega,
odvratit ću pogled tišini...
možda ugledam njega,
taj smijeh na njihovoj vanjštini?
Ne...neću se prestat smijati,
dat ću smijeh i drugima..
lipše će zvučati
kad smiješ se sa njima!
Al fali opet ono nešto
dok prolaze pokraj tebe...
vidiš to u njima često
jer gledaju samo sebe!
