PRESS
Piše: UCM
Riječ “lapot” se odnosi na običaj ubijanja starih članova porodice, kada oni više ne mogu raditi i svojim radom doprinositi materijalnim potrebama domačinstva.Taj se običaj zadržao u istočnoj Srbiji sve do tridesetih godina 20. stoljeća.
Spomenuta forma parentocida, ubijanja vlastitih roditelja, bila je dio srpskih narodnih običaja u području Homoljskih planina, Zaječara, u Negotinskoj Krajini, selima oko Pirota, itd., svakako prema tvrdnjama i dokazima najvećih srpskih naučnih autoriteta iz područja etnologije.
Prema Miloradu Vukašinoviću (citiram) “Običaj ubijanja starih osoba, zabeležen kod starih Slovena zadržao se u nasleđu srpskog naroda nekoliko vekova, toliko dugo da neka od sećanja sežu i do samog 19. veka. U Homolju ovaj običaj nije nestao ni početkom 20. veka, što nije potpuno provereno, ali ako se uzme u obzir da u Homoljskim planinama, neke od porodica koje su živele izolovano, na bačijama, nisu na primer znale da je u toku bio Drugi svetski rat, nije nemogća ni pretpostavka da su se u takvim slučajevima i stari običaji zadržali skoro do današnjih dana. Lapot je bio najrasprostranjeniji u istočnoj Srbiji u krajevima oko Pirota, a ovaj se običaj nazivao još i "ibot", a zabeleženo je da ga je bilo i u okolini Svrljiga. Kada bi starija osoba iznemogla, svejedno da li je u pitanju muškarac ili žena, porodica bi donosila odluku da se takva osoba ubije. Ova odluka se objavljivala tako da je čitavo selo, a nekada i bliža okolina znala gde će se i kada odigrati lapot. Postojali su i glasnici, koji bi prolazili kroz selo vičući: "Hajde, narode, lapot je (npr.) u kući Stojanovića u selu ..., dođite na podušje!" Porodica bi povela starca, ili staricu na mesto koje je određeno za lapot, a sav okupljeni svet išao bi za njima. Tvrdi se da su starci bez opiranja polazili, jer se smatralo da ih posle ovog sveta i svih muka u njemu, čeka raj, te se dešavalo da su nekada i sa osmehom koračali ka mestu svoga smaknuća. Privilegiju ubijanja ostarelog oca ili majke, imao je uglavnom najstariji sin, ili neko od dece, ili u drugim slučajevima neko od članova najbliže porodice. Na mestu egzekucije, pred okupljenim narodom, familija bi motkama, batinama ili kamenjem premlatila staricu ili starca, potom bi ga bacili u rupu i zatrpali. Bilo je i slučajeva kada se ubijalo sekirom, ali ređe. U zavisnosti od oblasti u kojoj se lapot vršio bilo je i modifikacija, tako da je zabeleženo kako, pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći: " Ne ubijamo te mi, nego ovaj lebac." Početkom dvadesetog veka, ispričala je jedna gospođa, koja je prisustvovala daći (podušju) za pokoj duše čoveku koji je spreman za lapot, kako se čitav obred izvodio. Porodica bi se okupila za bogatom trpezom, gde bi obedovala, a osuđenik na lapot sedeo bi pod stolom. Kada ručak bude gotov, starcu se ostavi nešto hrane da i on jede, a kada završi sa jelom, obuku ga lepo i povedu na gubilište. Ovo se tumači kao daća za nekoga kome je smrt već sasvim izvesna. U nekim selima oko Svrljiga zadržao se običaj da se na četrdeset dana od sahrane, u kući, ispod stola, ostavi njegova odeća koja je sa mrtvaca skidana nakon ubistva, da se tamjanom kadi i koja sve vreme ostaje ispod stola, dok gore ostali ukućani jedu.”
Eto, i takvih je narodnih običaja bilo u nekim dijelovima brdovitog Balkana.
Za kraj objavljujemo komentar fotografa, hrvatskog domoljuba gosp. Oskara Šarunića:
Da to su bila naša "braća" od 1918. do 1991. I sad vi olako shvatite onu četničku "Slobo šalji salate klat ćemo (jest ćemo) Hrvate". LAPOT, naziv za običaj ubijanja staraca i nemoćnih, u prošlosti raširen po Europi, Aziji i drugim zemljama. Ubijanje roditelja vršila su djeca koja su leševe često kuhala i jela uz sudjelovanje ostale rodbine. Po nekim navodima, običaj se sačuvao kod Srba čak do 19. stoljeća. Lapot je još u njihovim glavama, zato i kažu SA-HRANA.
I onda potpisnici deklaracije kažu - jedan te isti jezik!
Foto: 1. 4.pb.blogspot.com
Autor: UCM
